Horor price i legende...

Pa,nadam se da nije problem sto je ovde otvorena tema. Predlazem da ovde postavljamo omiljene horor price koje smo citali,ne morate bas stalno da komentarisete,samo da postavljate i citate druge.

U jednom malom gradu je živio mladi bračni par, Marko i Ivona sa svojim petogodišnjim sinom Nikolom. Oni su često odlazili vikendom u svoju vikendicu na jezeru. Jednom Ivona nije mogla ići, pa su otišli sami Marko i njegov sin. Marko je malo previše popio i nije ni primijetio da se njegov sin utapa u jezeru. Kada je primijetio da nema njegovog sina, brzo je došao k sebi i odmah ga počeo tražiti. Kada je pogledao u jezero, vidio je beživotno tijelo njegova sina kako pluta po jezeru. Pokušao ga spasiti, ali više nije ništa mogao.

Kada je to doznala njegova žena, ona ga je zauvijek krivila za to. On je rekao da on nije ništa mogao učiniti i da ne može njega kriviti za tu nesreću. Njih dvoje više nisu mogli ostati u svom gradu, zbog toga što je tu bilo previše uspomena na sina, pa su se odlučili preseliti u drugi grad, Ličku Rječinu. Prodali su svoju staru kuću i vikendicu i kupili su jednu kuću u Ličkoj Rječini.

Nedugo nakon useljenja, često ih je noćima budio dječji plač. Ali nikako nisu uspjeli saznati odakle dopire taj plač. Kada bi krenuli da čuju odakle dolazi plač, on je brzo prestao. Oni su nastavili spavati. Mislili su da netko od susjeda ima dijete, i da ih njegov plač budi.

Nakon nekoliko dana kada im je to postalo već čudno, pitali su sve susjede da li imaju dijete ili da li čuju plač, ali nitko od susjeda nije imao dijete, a nisu ni čuli plač.

Jedne noći probudila se samo Ivona i ona se digla iz kreveta da vidi odakle taj plač dolazi, ali ovaj put nije prestajao brzo. Zvuk plača je vodio Ivonu do jedne male sobice na tavanu. Kada je otvorila vrata od sobe, u sobi je vidjela samo sjenu jednog djeteta. Ivona je upitala dijete zašto plače, a dijete je počelo glasnije plakati, a nakon toga počelo nešto nerazumno govoriti. To je postajalo sve glasnije i glasnije i već se moglo razumjeti da je dijete reklo:

''Tata je kriv! Tata je kriv! Tata je kriv! Tata je kriv! Tata je kriv!''

Kada je Ivona to čula, a već je sama krivila Marka za sinovu smrt, potpuno je izgubila kontrolu nad sobom i otišla je u kuhinju. Uzela je nož i otišla kod muža u sobu i počela ga je bosti nožem i vikala: ''Ovo je za Nikolu!!!''

Kada je Ivona vidjela što je učinila, znala je ne smije zvati policiju, jer bi ju sigurno osudili za ubojstvo. Odvukla je njegovo tijelo u podrum, izbacila svu hranu iz zamrzivača i stavila je njegovo tijelo unutra. Počistila je svu krv u kući. Sljedeći dan je rekla susjedima da je Marko otišao poslovno iz grada.

Sljedeću noć je ponovno čula dječji plač i ponovno otišla gore. Tamo je opet vidjela sjenu djeteta i ponovno je čula:

'' Tata je kriv! Tata je kriv! Tata je kriv! Tata je kriv! ''

Sada joj nije bilo jasno što sada dijete hoće. Ona je rekla: ''Osvetila sam se za tvoju smrt, što sada hoćeš da učinim?''. Dijete je odgovorilo: ''Učini mu ono što je on učinio meni.''

Ivoni nije bilo jasno što treba učiniti. Sljedeći dan dok je razgovarala sa susjedom saznala je da su bivši stanari imali dijete koje je nestalo i nikad nije pronađeno. Ako ju zanima više o tome, trebala bi pitati bivše stanare. Rekla joj gdje oni žive.

Ivona je odmah otišla kod njih i pitala ih što je bilo s djetetom, na što su oni odgovorili da ni oni ne znaju. Rekli su da ga je policija tražila godinu dana ali ga nije uspjela pronaći.

Ivona im nije vjerovala, pa se malo propitala kod susjeda. Oni su rekli da je otac često tukao dijete i zatvarao ga u sobu na tavanu. Majka je uvijek bila protiv toga, ali je on i nju tukao, pa se ona nije smjela previše buniti. I rekli su još da se govori da je otac ubio dijete.

Ivona je sljedeću noć otišla gore u sobu i pitala dijete što treba učiniti. Dijete je samo govorilo: ''Ruže u dvorištu. Ruže u dvorištu. Ruže u dvorištu.''

Sljedeće jutro Ivona je otišla u dvorište do ruža i tamo je sve izgledalo normalno, a onda je počela kopati kod ruža i našla je kosti. Odmah je posumnjala da su to kosti djeteta. Odnijela je kosti odmah policiji. Policija je otkrila da su to kosti nestalog djeteta. Policija je odmah uhitila majku i oca djeteta.

Ivona je otišla na tavan u sobu i dijete joj je samo reklo: ''Sada sam slobodan. Hvala.''

Nakon što je to rekao nastala je jaka bijela svjetlost u sobi i kada je nestala, soba je izgledala potpuno normalno.

Nakon što joj je umrlo dijete i nakon što je ubila svoga muža bez pravog razloga bila je u prevelikoj depresiji i uzela je onaj nož s kojim je ubila muža i počinila samoubojstvo.

Sljedećeg jutra stražari su pronašli u ćeliji oca djeteta očevo beživotno tijelo s veoma bolnim izrazom lica. Mrtvozornik je otkrio da je umro od nedostatka kisika, baš kao da je sahranjen u zemlju živ. Majka je puštena iz zatvora zbog nedostatka dokaza protiv nje.

Policija je pronašla tijela Marka i Ivone u kući. Kuća je poslije prodana nekom mladom bračnom paru.

uh uzasno je strasno mogu samo da zamislimsta se posle desavalo tom mladom bracnom paru kojem je kuca posle svega prodata jer si ovo citala negde ili sta ako jesi molim te mi kzi kako se zove knjiga plizz........

Lea i Luka su se znali od 5 razreda osnovne
skole.Otkad se znaju izmedu njih uvijek postoji “ono nesto“...Njihova
ljubav se rasplamsala u prvom razredu srednje skole...kada su zajedno
upisali opcu gimnaziju...Ta skola ih je zauvijek spojila...Njihovi
roditelji,profesori prijatelji su prihvatali ovu prelijepu mladenacku
ljubav iako su bili jako mladi...Lea i Luka dane su provodili
zajedno-ispunjavajuci ih poljubcima,zagrljajima i slatkim
tajnama...Svaki trenutak proveden zajedno ih je zblizavao svakog dana
sve vise...Jednog dana Lea se nije osjecala dobro i mama je odvela
doktoru na pregled.Njegov izraz lica nije nimalo ohrabrivao ni Leu ni
njenu mamu.Doktor im je saopstio ruznu vijest:Lea je imala tesku bolest
srca i trebala je hitno transplantaciju...Najveci problem je bio sto
nije bilo donatora...Luka je dugo cekao Leu i kada je vidio onako
blijedu znao je da nesto nije uredu...Lea ga je odvela na njihovo
zajednicko mjesto i dok je prikrivala suze sve mu je ispricala.Luka je
osjecao kao da mu se srusio cijeli svijet imao je jaku potrebu da
zaplace ali znao je da nesmije-znao je da mora biti jaci –radi svoje
Lee...I tako su dani prolazili a Luka i Lea su svaki dan provodili
zajedno,,,on se trudio da Lei udovolji u svemu mada je to nekad bilo
nemoguce a Lea je pokusavala da bude jaca od bolesti...Luka je znao da
to sto radi nije dovoljno...Jednog dana Lea je primila poziv u kojem su
joj rekli da su nasli donatora i da za 2 dana ima operaciju...Bila je
presretna jer je to znacilo da ce za 2 dana biti potpuno zdrava i
ponovo ce moci uzivati u svim carima zivota-zajedno sa svojim
Lukom...Kada mu je to rekla on je samo zagrlio kao da im je to prvi i
posljednji put da se vide...Dva dana su brzo prosla i Lea je otisla na
aerodrom a sa njom njeni roditelji,prijatelji i naravno Lukom...Sa
svima se pozdravila i obecala im da ih nece napustiti...Njen avion je
uskoro poletio...Zadnje sto je Lea vidjela je bilo tuzno Lukino
lice...Operacija je prosla savrseno...Lea se polako oporavljala i nakon
3 dana je dobila dozvolu da se vrati kuci...Dok je cekala da joj avion
poleti jedino je mislila na Luku kako ce se opet vidjeti mada je bila
tuzna jer je svih tih dana nije nijednom nazvao...Roditeljima nije
nista govorila a ni oni nisu njoj...Napokon je dosla u svoj rodni
grad!Bila je presretna...Gledala je kroz prozor i trazila Luku ...Nije
ga vidjela...Kada su sisli sa aviona,vec tuzna Lea,upita mamu:GDJE JE
LUKA?!-mama je blijedo pogleda i oci joj se napunise suzama...Lea je
zapita sta joj je...A mama je kroz plac upita:ZAR NE ZNAS KO TI JE DAO
SRCE?!?!

KRVAVE RUKE

Čovek se vozio kući. Bila je duboka noć. Naišao je na prugu... u to vreme nije bilo vozova tako da je železnička rampa bila dignuta. U trenutku kad je kolima prelazio preko šina, pravo niotkuda, velikom brzinom naišao je voz! Čovek je dodao gas, ali prekasno... zažmurio je očekujući udar ali........ kompozicija je prošla kroz njega i nestala naglo kao što je i našla. Čovek je još u šoku, stao u stranu da se malo smiri. Iznenada su po prozorima kola počeli da se pojavljuju, na sve strane, krvavi tragovi! Bili su to otisci dečjih ruku! Tresući se od straha, čovek se priseti da je tačno u to vreme, godinu dana ranije voz naleteo na autobus koji se vraćao sa eskurzije!

Evo jedne koju sam ja cula: U Beogradu cula devojka da ima vradzbina koja pokazuje kako ce izgledati vas muz. Otisla kod jedne stare bake i pitala je za tu vradzbinu. Rekla joj baka kao se vraca ta vradzina ali joj nije rekla negativnu stranu!!!
Otisle devojka kuci srecna. Ponoc i ona pali 4 scece ,po 2 sa leve i desne strane ogledala. Uzela cesalj i pocela laganim pokretima da ispravlja kosu. izgovarala je vradzbinu usput cesljajuci se. Nakon nekoliko sekundi u ogledalu pocinje da se stvara jarko zuta boja i silueta Tela u odelu sa sesirom okrenuta ledjima. Zapanjena devojka je nastavila da se ceslja polagano usporavajuci izgovaranje vradzbine . Silueta je pocela da joj se okrece! Nastavila je sa izgovaranjem ali prestala da se ceslja od zapanjenosi i iscekivanja lika, u tom trenutku svece se gase i u ogledalu se pjavljuje lik djavola i ruka izlece iz ogledala koja joj ostavlja trajne duboke oziljke na levoj strani lica i odnosi joj razum. Nikada je vise nisu videli van njene sobe u kojoj i dalje gleda otvorenih usta u ogledalo!!!!!

Pet krwawih ruža
Žiwela je dole u dolini Sawe.Imala je oči kao nebo plawe.Srećna,zaljubljena i mila o žiwotu swome diwne snowe snila.Trčala je sa cwećem u ruci tog dana jer njenom momku bio je rođendan.
A tamo preko puta pojawi se mladić,lep kao i prwog dana.Sa osmehom sreće krenula je ali od jednom škripa kočnica je prenu.Kasno mladić viknu "pazi",al mnjegowu dragu auto weć zgazi.
Sad na zemlji leži rasuta cweća.Al lepi snowi ostwarit se neće.Sad se mladić pita "Šta u žiwot pruža,pregršt snowa i PET KRWAWIH RUŽA"

Od kada znam za sebe, znam i za nju. Zvala se Ana, imala je smedju kosu, smedje oci i mogu slobodno reci da je bila najsladja i najsimpaticnija devojka u gradu. Ali ona toga nije bila svesna. Uvek je zelela da bude opasnija, bolja riba od drugih. Da nije bilo te njene sulude zelje ne bi bilo ni ove price. Imala je 16 godina, bila je drugi razred srednje skole. Uvek je bila odlican djak, lepa kao lutka, pametna kao pcelica, ali lakomislena. U osmom razredu osnovne skole po prvi put je osetila bol, ali onaj pravi. Po prvi put je osetila sta znaci izgubiti ljubav, po prvi put joj se ucinilo da nema razloga za srecu. Povukla se, nije nigde izlazila, od one vesele i nasmejane devojke koja je zivela za izlaske nije ostalo ni traga. Isla je u skolu, ucila za prijemni, pokusavala da preboli Marka i njihovu neostvarenu ljubav. Cekala je leto. Polozila je prijemni, upisala se u skolu koju je zelela. Marka jos nije bila sasvim prebolela, ali joj je dosadilo da place zbog njega, da pise tuzne stihove, slusa "njihove" pesme, zatvara se u sebe. Pocela je da izlazi, da se ludira, da se zabavlja. Svake nedelje je imala novog decka. Nijednog nije volela, zezala ih je, svetila im se zbog bola koji joj je Marko naneo. Jos ga je volela, ma koliko se trudila da to sakrije. Takvo ponasanje ju je drzalo malo vise od godinu dana. Onda je upoznala Dragana. Bio je pet godina stariji, imao je najbolja i najskuplja kola, najbrzi motor, kucu koja lici na hotel, crnu kosu, crne oci, "lice andjela" kako je govorila. Medjutim, ono sto sam ja znala, a ona nije mogla pored opcinjenosti njime da primeti, je da se ispod tog lica andjela krije nesto drugo. Dragan je imao 21 godinu, nie nista studirao, ziveo je na racun roditelja, menjao je devojke tri puta na dan, pio, pusio, ponekad se i drogirao. Nije bio ni neki lepotan, ako cemo iskreno. Medjutim, bio je veliki sarmer, ribe su padale na njegove fore, mirisao je na najskuplje parfeme, uvek je bio lepo obucen - jednostavno, devojke su sekle vene zbog njega. Ali, moja Ana nije. Njoj je bila dovoljna lekcija pod imenom Marko da shvati zlatno pravilo: ako decko pored tebe ima jo 2-3 devojke nije vredan truda, ima onih za koje mozes biti jedna i jedina. Dragan je prema njoj bio takav u pocetku. Zabavljao se sa plavusama, crnkama, udatim, razvedenim, mladim, starijim, nije mu bilo vazno, a zvanicno je bio njen decko. Raskinuli su. Ana to nije htela da trpi. Ali, ubrzo su se pomirili. Ostavio je sponzoruse koje su ga jurile, bio je samo njen. Cesto joj je pustao Djokinu pesmu: "citav zivot jurile su me plave, sve neke iste kao kopije, hej moje plave, dosle ste mi glave, dosadne krvopije, HOCU JEDNU MALU GARAVU, da je gricnem kao jabuku..." Ne znam da li se bio zaljubio u nju, ponekad mislim da jeste, a ponekad, opet, pomislim da on to ne ume. Sve u svemu, bili su zajedno non-stop. Vozili su se autom, motorom, isli zajedno u diskoteke, kafice, provodili se. Spavala je s njim nekoliko puta. Nije joj bio prvi, ali je govorila da je on njena treca i najveca ljubav. Da se sve nastavilo kako je pocelo, ja mislim da bi se oni vencali odmah nakon njene srednje skole. Ali, sudbina je htela drugacije. Te proklete veceri, bio je petak 13, otisli su na neku zurku. Tad su se prvi put posvadjali. Rekao joj je da se promenila, da nije vise ona devojka koju je upoznao. Da je postala gruba prema ljudima, smatrala ih manje vrednim, svaku lepu devojku smatrala zakletim neprijateljem, uvek zelela da bude najbolja u svemu, "gazila preko leseva" da bi ostvarila ono sto hoce. Govorio joj je da previse pije i pusi, da to ne valja. - U sta si se to pretvorila, mala? - pitao je, ali nije dobijao odgovor. Cutala je. Nije znala sta da mu odgovori. Dragan i ja, njena najbolja drugarica, smo bili jedine osobe na ovom svetu prema kojima se normalno ponasala. Ali, u poslednje vreme se i to promenilo. - Daj, oladi Dragane! - bilo je sve sto je rekla. - Ajde, idemo kuci. Trazila je da vozi. Dragan se bunio, govorio joj da je pijana, ali nije slusala. Sela je u njegov crni kabriolet. Imala je opet onaj cudan sjaj u ocima, gotovo bolestan i ludacki. Vozila je brzo, vrisnula je na sav glas i pustila volan. - Ana, ne zajebavaj se s tim, pijana si, udaricemo u nesto... - dreknuo je Dragan. Nije se obazirala. Ponovila je to, pustila volan i podigla ruke visoko u vazduh. U tom trenutku je iza krivine naisao kamion i dva automobila iza njega. Dragan je zgrabio volan, ali prekasno... U pola pet ujutru je zazvonio telefon. Javila sam se i cula Aninu mamu kako govori nesto nepovezano. Sve sto sam razumela je da je Ana imala udes. Odjurila sam u bolnicu. Videla sam uplakane ljude, nosila na kojima su je doneli su bila skroz krvava. Dragan je imao posekotinu na glavi i polomljenu ruku. Bio je pod stresom, dali su mu sedative da se smiri. Zelela sam da cujem detalje, kako se to dogodilo. Nije znao da mi kaze nista osim: - Ja sam kriv, nije trebalo da joj dozvolim da vozi. Bila je pijana, trebalo je da je sprecim... Ja sam bila u soku. Jedna zena mi je ispricala kako se sve desilo. Rekla mi je da su udarili u kamion, da je Ana izletela iz kola. Nisam mogla da verujem. Tesila sam Anine roditelje. Svi smo bili u soku. Posle pola sata se pojavio doktor. Anina majka je potrcala prema njemu. - Kako je ona? Dobro je, zar ne? Da li je povredila kicmu? Moci ce da hoda, recite mi nesto, pobogu! Doktor je tiho rekao: - Zao mi je gospodjo. Vasa cerka je izletela iz auta. Srce joj je stalo na mestu, izgubila je mnogo krvi...Primite moje saucesce. Ne mogu opisati osecaj koji smo svi imali tog trenutka. Od doktora sam saznala svaki detalj. Od silnog udara njeno srce se pomerilo i prestalo da radi istog trenutka. Pored toga, izgubila je mnogo krvi, imala teski potres mozga, polomljene obe noge, kicmene prsljenove. Da je prezivela, bila bi u komi ko zna koliko, a ako bi se ikada probudila iz kome ostala bi nepokretna. Tuzna povorka ljudi u crnom, njeni najblizi izgledali su kao senke. Kovceg nisu otvarali. Zeleli su da je ljudi zapamte onakvu kakva je bila. Lepa, najlepsa. Bar dvadeset ljudi je govorilo na sahrani, svi su plakali, sahrana je trajala tri sata. Kako da su svi odugovlacili, kao da niko nije zeleo da se oprosti od nje, zauvek. Od tada je proslo neko vreme. Rane su jos uvek sveze. Sa Draganom sa nedavno pricala. On ne moze da se pomiri sa cinjenicom da Ane vise nema. Njenu sliku u najvecem formatu koji postoji je uramio. Gleda u nju, tuguje, pije, ne shvata sudbinu koja mu je uzela. Ja sam tuzna, ali se trudim da tu tugu nekako sakrijem. Ma sta da se desi, idi dalje - Ana je to uvek govorila. Ali, nje nema da mi sada pruzi podrsku, da me svako vece pita: "A sto se ne smuvas s onim, bas je sladak? Ili sa onim tamo, to mi je drug, lako cu ti ga srediti...", da mi gleda u solju, da mi pomaze oko matematike, da se smeje i kad nema razloga za smeh i radost. Zivot ide dalje, to je tacno, ali kako i na koji nacin, to zavisi malo od nas, a malo i od Boga...

KRATAK ŽIVOT SEDAMNAESTOGODIŠNJAKINJE
Imala je sedamnaest godina. Bila je lijepa, mlada i pred njom je stajao jos dug zivot, ali nazalost, jedan dan je saznala da ima rak. I morala se pomiriti sa time da tu nema lijeka i pomoci, te da se od te bolesti umire.

Doktor joj je rekao da pred sobom ima jos samo tri dana zivota. Dva je dana iskoristila za oprastanje od roditelja, rodbine, prijatelja i poznanika. A zadnji dan su je roditelji odvezli u Slavoniju. Tamo gdje je
upoznala svoju prvu ljubav. Na rukama ju je odnio do malog ribnjaka. Zadnji put je lezala u njegovom narucju, zadnji put mirisala njegovu kosu. Osjecala je njegove ruke oko struka, ljubila je njegove usne.
Na kraju su se posljednji put poljubili i zagrlili, a onda se dogodilo ono najgore. U posljednjem trenutku njene rijeci su bile upucene samo njemu. Rekla mu je: ''Reci mojim roditeljima da me pokopaju tamo negdje daleko od svih. I znaj da sam te uvijek voljela i voljet cu te i u onom drugom svijetu gdje cu biti sama i cekati tebe. Jos jednom ti od sveg srca HVALA za tvoju neizmjernu ljubav koju si mi samo ti mogao pruziti. Dragi, ne zaboravi da te neizmjerno volim''. A onda je njeno srce prestalo kucati i umrla
je sretna u njegovom narucju. Noseci je na rukama, onako blijeda i hladna lica, do njezinih roditelja da im kaze zadnju zelju koju je zazeljela.
Usao je u sobu gdje su bili njezini najmiliji i rekao zadnju njezinu zelju, onako jedva izgovoreci. I naravno, njeni su joj ispunili zelju. Treci dan bio je sprovod , skupila se povorka ljudi, i mladih i starih tuznih lica, oprostili su se zauvjek od nje. On je stajao kraj groba, sav uplakan i tuznog lica, sa velikim buketom crvenih ruza. I spustili su njen lijes u hladnu i tamnu zemlju. Bacio je buket crvenih ruza na lijes u kojem je ona lezala. Crnom i mokrom zemljom poceli su pokrivati lijes kad su svi otisli, a on je ostao da se oprosti od nje. Pricao joj je i govorio lijepe rijeci. Rekao je: ''Ove rijeci upucujem samo tebi. Znaj da te ludo volim i da te nikada necu zaboravit. I ja cu jednoga dana doci tamo gore tebi, i opet cemo biti sretni, bas kao nekada''. Na kraju je ostavio jednu sliku na kojoj su bili njih dvoje i otisao. Poslije se po selu pricalo da se taj mladic nikada nije htio ozeniti niti jednom osim nje ali, nazalost, nje vise nije bilo.

Svaki je dan dolazio na njen grob i uvijek joj je donosi buket crvenih ruza. Pricao je sa njom, mada ona tijelom nije bila prisutna, ali duhom je. I stvarno se taj mladic nikada nije ozenio, jer je njegovo srce kucalo samo za nju i nikoga vise.

RASTANAK

Bili su zajedno pet godina.Živjeli su u istom gradu. Ludo su se voljeli i nitko ih nije mogao razdvojiti, ali nazalost jednoga dana on joj je rekao da mora odseliti u Englesku. Njoj je taj dan bio najgori u zivotu.
Plakala je kao nikada do tada. On ju je tjesio. ali uzaludno. Rekao joj je da ce je zvati svaki dan, da ce joj pisati, da ce je uvijek voljeti i nece je niti sa jednom drugom prevariti. Ona je prestala plakati i pomirila se sa tim da se on mora odseliti. Zadnji put su se poljubili i onda su se rastali. Dosla je doma sva uplakana.
Njeni su vec znali sto se desilo, ali htjeli su da joj on to kaze i da se oprosti od nje. I kao sto joj je obecao, zvao ju je svaki dan, stizala joj je gomila pisama.Svaki put kad bi razgovarala sa njime, rasplakala bi se. A onda je jednoga dana nije nazvao bila je sva uzrujana stoga je ona njega nazvala. Telefon je zvonio kao lud, ali niko se nije javljao. Od toga dana nije htjela ni jesti, ni piti odjurila je u sobu i zaspala.
Sliedece jutro zazvonio je telefon. Ona se javila.Bila je to njegova majka na telefonu. Bila je sva uplakana
i rekla joj je:Duso draga, on je sinic u dva sata preminuo. Ona nije mogla doci do zraka od soka. Spustila
je slusalicu i glasno zaplakala. Njezini su je pitali zasto place? ona je kroz suze jedva progovorila: Preminuo
je.Roditelji su je tjesili, ali uzaludno. Ona je neutjesno plakala. Njezini su nazvali njegovu mamu i ona im je sve objasnila. Roditelji su joj rekli da ce joj decko sutra biti prebacen u Zagreb i da ce ga u Zagrebu pokopati. Sljedece jutro joj je stiglo pismo, a u njemu je pisalo: da je umro od leukemije i da je zato
morao otputovati u Englesku na ljecenje. Napisao je da joj to nije htio reci uZagrebu zato da je jos
vise nepotrese.Ona je opet gorko zaplakala. Dosao je dan pogreba. Ona je bila sva blijeda i bijela kao
tempera. Na pogreb je doslo mnogo ljudi. Kada su poceli spustati ljes, ona se nije mogla smiriti od
pleca i boli. Poslje pogreba je otisle do njegovih roditelja i rekla im je da joj nije zao i da im oprasta sto joj nisu rekli za njihovog sina. Oni su joj rekli da su njihova vrata uvjek otvorena za nju i njezine roditelje.Ona se zahvalila. Svaki dan je odlazila na njegov grob, da joj se ne ugase sjecanja na njega.

DVE ŽELJE
’Nemoguće’-rekla je ona
’Verujte mnogi su se izlečili’-odgovorio je doktor
’Ne znam...Ne znam šta da mislim’-rekla je sva uplašena i shrvana
’Tatjana,ipak...Možete da mislite šta hoćete...Ali ja sam siguran da ćete se izvući’-siguran u svoje reči rekao je doktor
’S tumorom?’-upitala je
’Mnogi su.A i porodica će vas podržavati...’-rekao je
’Nemam porodicu,jedino što imam na ovom svetu su moji drugovi iz razreda...I nemam novca da platim operaciju’-rekla je i žurno izašla iz sobe
Plačući je izašla iz bolnice.Nije znala gde će,šta će.Toliko toga joj je prolazilo kroz glavu.Osećala je bol,tugu,potištenost.Bilo joj je krivo.Zar život nije učinio dosta bola?Oduzeo joj je roditelje koje nikad nije upoznala.Bila je ljuta i besna,a u isto vreme i razočarana.Otišla je na groblje.Tamo je našla utehu.Na grobu svojih roditelja.Uvek je tamo tražila utehu.Kad bi dobila lošu ocjenu,ili jednostavno kad je trebala utehu.To su samo dve kamene ploče.Ali ipak to su dve ploče koje njoj toliko znače.Kao mala je ostala bez roditelja.Od tad se sama snalazi kako zna i ume.Živi u sirotištu s mnogom djecom.Ipak izborila se da ide u školu,jer svojim trudom zaradila bi uvijek dovoljno za knjige i sveske,pa čak i odeću.Tu,u školi je upoznala divne ljude,ljude koje s ponosom zove drugari.Ti ljudi je ni u jednom trenutku nisu osuđivali zbog njenog stanja.Svi su je podupirali i divili se njenoj upornosti da se školuje.U životu je najvažnije naučiti da učiš.Jer učiš dok si živ. Znala je da su njeni roditelji jako ponosni na nju.Jedinu stvar koju je od njih imala bilo je jedno pismo.Pismo u kojem njeni roditelji govore da ako im se kad nešto desi da ona uvek zna da će je oni čuvati gde kod se ona nalazila.Takođe je pisalo da ako ikad u životu poželi da nešto uradi neka ide u školu.U školi će saznati sve što joj treba i što će joj koristiti.
’Mama,tata..’-počela je,’danas sam saznala nešto što mi je promenilo život’-zastade i sede na zemlju.’Danas sam saznala da imam tumor,tumor na mozgu...I nemam novaca za operaciju’-poče plakati.’Neću završiti školu,niti ću odrasti...Ništa od toga neću moći...Ali barem ću biti s vama...Pridružiću vam se.Nisam imala novca za cveće,ali radiću da drugi put imam’-ustade,još jednom pogleda grob i ode u sirotište.
Cijeli svet joj je pao u vodu.Njena velika želja je bila da završi školu.Smatrala je da je to nešto najbolje što se desi u životu jednog čoveka-da završi školu.Zamislite samo,vi stojite,ponosni jer ste završili školu,nešto šta vas uči najvećim vrijednostima života.Svakim danom je sve više voljela školu,i svaki dan sve više bila zahvalnija na prilici da ide u nju.Mnogi njeni drugovi su školi smatrali glupošću,ali ona ne.U školi je naučila mnoge stvari.Mnoge,upoznala je divne ljude,njene drugare.Drugare je mnogo voljela.Svih dvadeset petero.Svima im se divi.Zašto?Kaže da je upoznala divne ljude i divi im se jer svaki od njih ima neku osobinu koja ga ističe i čini najboljim.Ta osobina ih čini drukčijim od drugih.Drugari su joj sve što je imala.Istina nije provodila s njima mnogo vremena,jer je učila,a i radila je puno.Radila je razne poslove ne samo u sirotištu,nego je pomagala i starijim ljudima.Volela je starije ljude jer bi oni uvek znali ispričati joj kakvu zanimljivu priču iz prošlosti.
Došla je jako kasno u sirotište jer je šetala pokušavajući razbistriti misli.Legla je u krevet.Odjednom se pojavilo neko svetlo koje je odmah primetila.Nije mogla raspoznati šta bi to moglo biti jer je bila jako umorna.Osećala je neki strah jer nije znala šta joj se to približava.Kroz glavu joj je prošlo milion stvari koje bi mogle to značiti.Pomislila je da halucinira jer je jako umorna i potresena.Odjednom je čula tihi glas,ali se pomalo bojala da ogovori.
’Tatjana’-reklo je
’Ko si ti?’-pitala je
’Tiše,samo ti me čuješ.Probudićeš ostale...’-rekao je
’Dobro.Ko si ti?’-ponovila je tiho
’Ja sam tvoj anđeo čuvar’-rekao je
’Da.A ja sam babaroga.Daj ne zezaj’-smijajući se rekla je
’Istina je.Nosim ti poruku od roditelja’-rekao je
’Kakvu?’-upita
’Oni ti poručuju da se boriš.Da se boriš.I kažu ti da su ponosni na tebe’-odgovorio je
’Kako ti mogu vjerovati?’-pitala je
’Samo ako hoćeš’-odjednom nestade
’Samo ako hoću’-ponovila je u sebi
S teškom mukom je zaspala,toliko problema,a nema rešenja.U glavi joj je haos.Stalno razmišlja ali ništa ne uspeva smisliti.Njeno srce je ispunjenom tugom i bolom.Duša joj je povređena.Pitala se zašto je tako.Zašto baš ona...Mučilo ju je sve.Moraće napustiti svoje prijatelje i zemaljski svet.Njeni prijatelji...Kako će oni podneti ovo?Hoće li je samo pogledati?Ili će zaista biti tužni?Da li da se bori?Da li da odustane?Da prikupi novac?Sve je to mučilo njenu dušu i srce.Osvanulo je jutro.Jutro je doba dana koje je Tatjana najviše voljela,ali sad joj se činilo kao najmračnija noć puna strašnih zvukova i slika.Obukla se.Krenula je u školu.Celim putem razmišljala je kako će reći svojim drugovima o tome šta joj se desilo.Došla je na čas,zadnja.Nikad nije zakasnila na čas,uvijek bi dolazila prva.Nekad bi dolazila i po pola sata ranije samo da bi gledala tu ogromnu građevinu.Posmatrala je njene oblike i nedostatke.Divila joj se jer je ona izvela na pravi put mnoge danas uspješne ljude.
’Danas ćemo’-počela je nastavnica
’Hej,Tatjana šta ti je?Što si tužna?’-upitala ju je drugarica Ana
’Nastavnice’-ustala je i prišla tabli
’Šta je bilo’-upitala je nastavnica
’Želim da nešto kažem razredu...Ako mogu...Mogu?’-pitala je
’Možeš ali nemoj dugo’-odgovorila je nastavnica
’Dobro,neću.Ustvari nema se puno ni reći.Juče sam saznala nešto što je uništilo sva moja nadanja i sne.Saznala sam da imam tumor na mozgu...’-rekla je.
’Bože dragi’-rekla je nastavnica
’Nije moguće.Tatjana...Ne neću da vjerujem u to..’-rekla je njena drugarica Sanja
’Pošto nemam novaca za operaciju,odlučila sam da ova tri mjeseca koliko mi je ostalo proživim najbolje što mogu.Sakupiću novac za ekskurziju,jer će ona biti moj oproštaj od vas.Sve vas volim’-završila je
Svi su je stali grliti.Jer svi su je veoma cijenili.A i ona je njih,voljela ih je kao rodbinu koju nikad nije imala.Voljela ih je više od djece u sirotištu s kojom je delila hranu i smeštaj.Zašto?Ni ona sama nije znala.Tatjana je ustvari volela sve.Nije pravila razliku niti je ikoga izdvajala.Govorila je da je prijatelj jedna vrlo teška reč i da nju treba zaslužiti...Prošla su tri meseca.Došlo je vreme za ekskurziju.Njen oproštaj od ostalih i ovog sveta.Krenuli su,krenuli su u Mađarsku.Jednu od zemalja koje su impresionirale Tatjanu.Takođe je voljela i Meksiko jer je ponekad znala gledati španske serije i nadajući se svom happy endu.Znate ono kad u svakoj seriji glavni likovi budu zajedno,nađu svoje roditelje i tako.Takođe je voljela i njihovu muziku.Zadnje večeri ekskurzije ponovo se pojavio on-njen anđeo čuvar.
’Tatjana,probudi se’-rekao je
’Opet ti’-rekla je tiho
’Da,opet ja.Ali ovaj put da ti poželim sreću’-rekao je
’Kakvu sreću?’-pitala je
’Vidjećeš sutra’-rekao je i otišao
’Sutra?O čemu on priča?’-zbunjeno je razmišljala u sebi
Sutradan je bilo vreme da krenu kući.Svi su nekako bili potišteni.Znali su da više nikad neće videti Tatjanu.Svi su ušli u autobus,spremni za povratak kući.Ubrzo su došli na granicu i trebalo je najmanje pola sata da dođu kući.
’Uskoro smo kući’-rekla je nastavnica
’Baš sam umorna’-rekla je Tatjana drugarici,’Malo ću leći a ti me probudi kad dođemo,OK?
’Dobro’-rekla je njena drugarica
Tatjana je zaspala.U snu joj se pojavio anđeo čuvar.
’Tatjana vreme je’-rekao je
’Za šta?’-upitala je
’Vreme je da napustiš ovaj svet’-rekao je smireno
’Ali želim da se oprostim od drugara’-rekla je tužno
’Nema vremena,hajde dođi sa mnom’-rekao je
’Znači ono sinoć što si mi rekao...Značilo je da danas odlazim...’-rekla je
’Tako je’-rekao je
’Hoću li videti roditelje?’-upitala je
’Moraš puno toga uraditi do vašeg ponovnog susreta’-rekao je
’Šta?’-pitala je
’Kreni sa mnom’-rekao je i uhvatio za ruku vodeći negdje u nepoznato
U međuvremenu autobus se zaustavio.Stigli su.Sanja je pokušavala probuditi Tatjanu ali nije mogla.Sanja je bila prestrašena.Pomislisla je na najgore,a to najgore nažalost se i desilo.
’Nastavnice’-rekla je Sanja
’Šta je?’-upitala je nastavnica
’Ne mogu probuditi Tatjanu’-rekla je u suzama Sanja
’Nije moguće’-rekla je nastavnica i opipa joj puls, ’U pravu si Sanja’
’O čemu pričate?’-upitala je zbunjena
’Ona je umrla’-rekla je nastavnica sa suzama u očima
’Ne,nije’-rekla je Sanja plačući
I ostali su počeli plakati.Njihova drugarica koju su toliko voljeli otišla je i neće se vratiti.Ona ih je naučila važnu lekciju.A to je da se sve može sa trudom što je i dokazala.Dokazala je da trud sve može.Odlučili su da joj pripreme sahranu.Sahrana je bila skromna,ali vrlo lepa.Na nju su došli svi njeni prijatelji,sva djeca iz sirotišta i svi nastavnici iz njene škole.Svi su plakali,i nastavnici te stroge osobe s čvrstom rukom zaplakale su.Njeno srce bilo je ispunjeno,ali ipak bilo joj je žao jer ih ne može utešiti.Tatjana je s neba gledala sahranu.
’Baš su divni’-rekao je on
’Anđele...Jel te mogu pitati nešto?’-rekla je
’Naravno..Šta god hoćeš...’-rekao je
’Evo dok sedim ovde po cele dane i posmatram njih dole...Primjetila sam da ovde svi imaju krila..A ja ne...Zašto je tako?’-rekla je
’Ovo je raj u kojem možeš ostati ako dobiješ krila...’-rekao je
’A kako ću ih dobiti?’-pitala je
’Imaš dva dana da te na zemji ne zaborave’-rekao je
’Ne razumem’-rekla je
’Ako za ta dva dana ostanu ovako tužni za tobom odlaziš dole..Znači ne smiju te zaboraviti,ali niti predati se..Moraju nastaviti sa životom...Kapiraš?’-rekao je
’Da,shvatam...Ali kako ću to uraditi?’-pitala je
’Ti ne možeš ništa..Sve je na njima...’-odgovorio je hladno
’Ali ako to ne urade?’-pitala je
’Nažalost odlaziš dole’-rekao je
’Sve je na njima...’-tiho je rekla i nastavila gledati
Sutradan u školi svi su bili tužni i ispražnjeni.Mislili su na Tatjanu gledajući njenu sliku u učionici.Na toj slici Tatjana se smejala.Takvu su je želeli pamtiti,ali ipak nisu.Tatjana je bila razočarana jer neće dobiti krila ako ovako ostane.Ali ipak s druge strane bilo joj je drago što je toliko vole.Odjedno je Sanja ustala i stala pred tablu.
’Zašto smo ovakvi?’-počela je.’Hej nas je Tatjana zamolila da nastavimo dalje.Ona nam je bila veliki prijatelj i pomogla nam je mnogo...Zar ne mislite da bi bilo bezveze da sad stanemo...Život ide dalje...Tatjana bi bila srećna kad bismo nastavili tamo gde smo stali.Ona je gore i gleda nas i sigurno je tužna jer smo klonuli duhom...Dokažimo koliko je volimo i završimo školu s ponosom,kako bi i ona to uradila...Jer kako je ona uvek govorila najbolje je s ponosom završiti školu,da se ponosiš sobom...Ili nije tako?...Pa nastavimo sa životom i pokažimo joj našu ljubav....’-završila je
’Tako je’.rekao je Ozren
’To ćemo i uraditi’-rekla je Ana
’Sanja hvala ti...Hvala vam svima’-rekla je Tatjana s neba ali niko je nije čuo
Odjednom nešto zasja iza nje.Nešto veliko.Na leđima je osećala veliki teret ali i sigurnost.Dobila je krila.Velika,bela.Krila koja su krasila njenu dušu.Osećala je kao da je i pre nosila krila.Bila su tako laka i predivna,naprosto im se divila.Krila su bila znak njenog ostanka u raju.Mogla je ostati u raju.
’Krila...To...’-rekla je s veseljem
’Tvoja su’-rekao je anđeo
’Znaš anđele uvijek sam imala dve želje...Prva da idem u školu,druga da ponovo vidim roditelje...A sad imam i treću...’-rekla je
’Koju?’-upitao je anđeo
’Da moji drugovi na zemlji uvek budu srećni’-rekla je
’Ne znam za tu želju ali ovu drugu ti mogu ispuniti...idemo da vidimo tovje roditelje’-rekao je i pruži joj ruku
’Stvarno?’-pitala je i uhvatila ga za ruku i ustala
’Da,videćeš ih po prvi put u životu..Spremna?’-rekao je
’Da,jesam’-rekla je
Krenuše po oblacima ka njenim roditeljima.Tatjana nikad ne zaboravi ono što je doživela na zemlji.Sva ta lica,te osmehe,ali i tužne i namrgođene poglede.Naprosto je uživala živeći na zemlji.Drugove svoje nikad neće prestati posmatrati s neba.Oni su joj bili velika podrška na zemlji i sad jesu iako ona tamo više nije i uvijek će biti...Ni jedan sekund neće zaboraviti.Ni jedan dan od tih četrnaest godina provedenih na zemlji...Nikad..Nikad....

TEA

Jednog kisnog dana Tea je setala ulicom grada. Bila je u mantilu i cizmama, koje nisu bile takve da bi je stitile od kise. Voljela je sa seta po kisi. Uvjek je govorila da joj pomaze da odkloni svakodnevne probleme.
Tea je bila ucenica, i imala je petnaest godina. Bila je odlican dzak, dok nije srela njegove plave oci i dok jedno drugom nisu rekli "zdravo". Od tog dana su njeni vidjeli da se sa njom nesta desava. Pocela je da se sminka i oblaci suknje i haljine do tada je nisu mogli izvuci iz farmerki.
A onda je njen otac nasao Kristijanovu sliku u fijoki. Od tada nije smijela da izlazi napolje. Kada joj je kasnijo autobus, roditelji joj nisu vjerovali.
Tea je svakoga dana bila tuznija i tuznija, nije ga mogla izbaciti iz glave, jer joj se pricestio za suze. Jos se nisu ni poznavali a znali su da pripadaju jedno drugome.
Zajedno su setali po kisi, a odma bi Tea rekla "hajmo pod nase drvo". A onda bi dugo sjedili na klupi ispod drveta i pricali.
To je trajalo sest mijeseci.
Sest mijeseci sunca, ljubavi, nezaboravne ljubavi.
Onda su Teu poceli pratiti, a ona je razmisljala o samoci. Pocela je da prica Kristijanu, al je on sve najmanje od nje krio. Zatim je sjedila u svojoj sobi i pokusavala da prica sa svojom majkom, ali ona nije marila za nju. Mama je progovorila sa Teom, a Tea je rekla "cujes li kako se lijepo i tiho cuje".
Kristijan je stalno cekao na klupi ispod drveta, ali Tea nije dolazila. Nije je bilo, i kad bi neko pitao za nju, svi su cutali.
Tea se potpuno promjenila. Drugarice su joj rekle da Kristijan odlazi iz grada. On govori "tu sam nasao i izgubio srecu".
Voz je kretao u 14.00 sati. Ona se vracala iz skole, nije otisla kuci vec na stanicu. Nasla je voz koji je trebao krenuti i nasla je i njega, pune oci suza. Vidio je Teu i iskocio, cvrsto je zagrlio. Oboje su plakali. Kristijan je rekao "stacemo Tea, sta da radimo, da bi smo zivjeli srecno?". Ona ga je gledala i njegove plave oci, a suze su joj postale teget.
Cutala je i jecala.
Voz je vec krenuo "zbogom Tea, mozda cemo se nekad sresti. Ja odlazim a ti znaj da te jos uvjek volim".
Dugo je mahao, a ona je stajala i dugo mahala za vozom. Nekako je nasla put do kuce i odma je otisal u svoju sobu.
Odlucila je da se ubije. Kad su joj roditelji otisli na posao, jos je uvjek sjedila u svojoj sobi i razmisljala. Bio je Petak 13. Usla je u kupatilo i pustala toplu vodu u i usla u kadu. Pocela je histericno da se smije drzeci zivot u rukama, dok je umirala govorila je Kristijanovo ime.
Tea je polako i sigurno koracala u smrt.
Otac je usao u kupatilo i poceo je da vice "ja sam kriv za sve, za sve!". "Ja sam je ubio!". Zena ga nije razumila, ali kad je dosla pala je u nesvjest.
Dosla je hitna pomoc, ali je bilo prekasno.
U njenoj sobi su nasli pismo, pisalo je:

Petak 13

Dragi Oce

"Nemoj da se ljutis na mene. Ovo je bilo najbolje i najlakse resjenje. Nije me bolilo. Moj Kristija je otisao iz grada a ja za uvjek iz ovoga svijeta. Vi ste jos mladi. Ako budete imali kcerku, daj te joj ime Tea. Neka ima ono sve sto nisam ja imala. Neka bude srecna.
I poslije svega VOLI VAS VASA TEA".


Dan poslije Teine smrti stiglo je pismo od Kristijanovih roditelja, pisalo je:

Subota14

Draga nasa Tea

"Kristija nije vise ziv. Od kada se vratio, djelovao je nikako, izgubljeno. Bio je petak 13. Ovdje je padala kisa, nije htjeo da ponese kisobran, neznam zasto. Drug mu je rakao da se skloni sa puta zato sto su kola nailazila, Kristijan ga nije poslusao i kola su ga udarila. Na smrt nam je rekao: "Ja moram svojoj Tei, on me zove."
Dao mi je adresu da ti napisem DA TE JE PUNO VOLJEO.
Kristijanovi Roditelji...


Otac i majka su dobili cerku i nazvali su je Tea. Imala je sve sto Tea nije.

ljudi odakle vam sve ovo ako je iz nekih knjiga kazi te is kojih zato sto su extra kazi te mi pa da citam i ja...........

Mislim da to nisu knjige, vec price sa interneta

Ja sam nasla na drugom forumu...

aha........nisam znala pa potrazico neke